Snežana Bekrić je godinama, živo i uspešno na likovnoj sceni. Ona se ostvarila i dabome, dokazala na više polja. Ipak slikarstvo je ostalo njena trajna znatiželja u kome je mogla najbolje da se izrazi i time potvrdi stvaralačku prirodu. Za razliku od ranijih, njene novije slike ukazuju na posve slobodnu interpretaciju viyuelne stvarnosti. Ona nije upućena opažajima viđenog, dakle ne daje prednost realnom predmetu, već se oslanja na imaginaciju samosvojne, vlastite artikulacije slikane predstave. U tom pogledu, Snežana Bekrić se opredelila za iskušenje koje traje i opstaje u domenu sirokih premisa apstraktnog promišljanja sveta slike. U njenim radovimaje sve upriličeno tokovima geometrizovanih oblika. Sve je podređeno čvrsto sazidanim razdelinama površina i linija, zapravo njihovoj čistoj, nekad slobodnoj, koliko jasnoj, likovnoj artikulaciji. Celo slikano polje je svedeno na znak i simbol, na uravnoteženo saglasje bogatih, sigurno sročenih, vizuelnih kodova. Oni se okončavaju na ravni intenzivne kolorističke polifonije, koju odlikuje sadejstvo suprotstavljenih, snažno prožetih, uz to uverljivih, ekspresijom uspostavljenih, ritmičkih sazvučja. Rečju, Snežana Bekrić je uspela da ostvari respektno delo, koje smešta u zapažene slikare naših novijih tokova. Istoričar umetnosti i slikar, Zdravko Vučinić
